„…Rekonstrukcija objekta, kao projektantski zadatak na relaciji investitor–projektant–izvođač, iza suvoparne, inženjerski jednostavne definicije, krije sve ono što je čini životnom, tj. funkciju, geometriju, formu–skulpturalnost, teksturu, svetlost i, u konkretnom slučaju, zvuk.
U epicentru dešavanja je koncertna dvorana, sa svim svojim zakonitostima, uslovljenostima, dok je ostali sadržaj objekta bio praktično samo logična potpora, potrebna pratnja.
Rasvetom, uz primarnu funkciju, postignuto je interesantno razotkrivanje, modelovanje novih volumena smenom senki i boja, pri čemu je anuliran negativan efekat koloritne anemičnosti postojećih zidnih obloga.
Spona između vizije i stvarnosti potencirana je kontrastom, gotovo metaforom tamnih, teških tonova orahovog furnira I svetlih, gotovo belih tonova poda. Ovakvim postupkom, autori objekta, sledeći sopstvene stvaralačke postulate utemeljene u ličnom poimanju prostora, pokušali su da uspostave sklad prostornih i funkcionalnih sredina kao podlogu estetskih doživljaja, ali i kao potrebu da se ne podlegne aktuelnom trenutku (modi), jer, kao što je rečeno, ‘ona svakako nije i ne može biti cilj dobre arhitekture’…”
Enterijer, br. 18, 2005.